Наталија Коцић - Када изустиш реч

Када изустиш реч,

не бој се.

Својеглаво распреди нит.

Не измичи између два плеса,

зелена дуњо с тугом жутог воћа,

не измичи пред лудим ветром,

пред таласом помахниталог дуванског дима...

Када изустиш реч и чујеш њен ехо,

не бој се

то олињала реч гаси под челом сутон,

пожутео од туге поглед занесен -

стигла је јесен.

Када изустиш реч и позобе је сурово време,

не бој се

то младост низ душу сузу слану котрља

док путевима завејаним носи тешко бреме.

Када не изустиш ни реч, похотна жудња за никотином тада

избрише у оку слику и остаје само тамна мрља.

Наталија Коцић - Забрањено пушење

Нас двоје сами на свету-

ти палиш цигарету.

Гледам те нетремице-

дувански дим ти заклања лице.

Одзвања смех-

миришем на дуван и грех.

Вече озвездано, сјајно-

гледамо се дуго и тајно:

''Хајде запали и ти цигарету једну само,

последња непушачка дамо!''

Ћутимо усред месечином обасјене ноћи,

застадох,

не желим даље поћи.

Осетих тада како моја звезда пада:

Цигарета од мене више ти значи,

топлота њеног жара више те греје и зрачи-

круна принцу паде са чела

романса у диму оста цела...

Безглаво јурим...

Зурим- хладан, а препун питањима си штурим...

''Какав је то живот без дима- свако данас дуван цима?

Журим.

Нећу да жмурим.

Планету желим од таквих да спасим

дуванског дима да се отарасим.

Наталија Коцић - МОЈА ПЛАНЕТА БЕЗ ДУВАНСКОГ ДИМА 2

Цура са села,

смежурала се и увела,

мирише на дувански дим и зној

заборавила птица пој.

Око очију колутови модри

и дим што се колута разблудан

у очима угасла жар,

пепео и гар.

У ушима галама, цика и треска

ковитлац дима и песка,

никотинска Содома и Гомора,

ноћна мора не силази с ума

док не цикне зора с друма

и не пукне крчаг свежег зрака

док се не раздани небо препуно дима и мрака.

Очеличи се девојка са села,

пламена завеса се подиже цела,

Земља испод ногу јој измиче

док је у санаторијуму лече.

Девојка са села

извади последњу цигарету из пакле,

мрви је, куне и проклиње:

''Нека је проклет дан

када су вас моје руке такле''...

А онда...само оста сан,

нада и осунчан дан,

распрострте звезде што небом језде

разваљено небо и иза облака месец млад...

Девојка са села сања да мења се клима,

да Планета постаје поново плава и без дима...

Наталија Коцић - Глобална епидемија употреба дувана

Јутарња кафа и

први дувански дим,

две старе луле

до пола празна кесица дувана...

Старац застане и снажно издахне дим...

Пружио чибук, мисао лута...

Сенка ил'дувански дим?

Жаром цигарете отапа снег,

у срцу му лед.

Дувански дим је серијски убица

заустави кола живота,

испеглај смежурана дуванска лица

истакни знак,

 на видно место га стави

нека нам Планета оздрави!

Наталија Коцић - Халабука

Егзит и Гуча,

дуван, мирис лука, етнобука...

Безуба халабука...

Нездрава храна

поиспадали зуби,

од никотина зависни људи

али се до бесвести

забавља, пуши и труби.

Сиријада, чивијада, дуванијада

коло и оро...

Дуванска арома нова

пут до снова,

дуван слем,

никотински опен...

Наталија Коцић - МОЈА ПЛАНЕТА БЕЗ ДУВАНСКОГ ДИМА

Недођија ...

Љубав статиста

Flashbackovi сломљених загрљаја

Кафа, седатив, алкохол, цигарета и бол.

Пререзане вене, дрога и ситна никотинска страст

Спокој и лаж, још једна пробуђена драж.

Туга и обмана и суза пелина

Племенито лудило и апатија искушења.

Врисак бола и самоће

Неуспели трип и недосањана празнина

одјек погледа у огледалу даљина пирсинга

љубавна скитања и мисао шаблонирана

гутљај туге насумичне тетовиране мисли...

Не може човек да побегне од сенке нити од дуванског дима

Путујем на крилима живота. Лутам бесциљно ширећи крила.

Не  желим у недођију кораком без повратка

у земљи депресије и лоших навика.

Осећам како ме дувански дим удара у лице

као најезда, као рој који носи опнокрилце

дувански дим понесе титулу серијског убице

до гарежи пиктограма ароматизоване цигарете

дуванске ароме убијају још једно дете

моје ужарене планете.

......

Светлуцање  и мирис дувана утекао из депонованог мрака

отисци цигарета у пепељари и пикавац

пружио чибук детету безуби старац...

дим се колута

мисао надалеко лута

у мраку се контуре јасно назиру

дим се кондензује у лепљиво грло крезубог старца

антидуванског планетарца...

Јефимија Коцић - Бележим живот

1.Бележим живот

болом,

истином голом,

стихом,

замахом четкице размазујем боје

док ноћи дуге се роје,

бележим туге,

светлости дуге,

бележим шапутање месеца

мисли ми пространствима језде

померам звезде.

Бележим...

разгрћем магле густе да не залутам,

плутам,

горчину гутам,

милујем дан и пијем росу јутра,

дозивам сутра,

бележим страст

док дан огрће тмаст,

бележим очекивани тренутак,

скривени кутак,

бележим корак истине,

дизајнирам врлине,

да сачувам себе од фантазија

о људском животу

разбијам стихом бетон,

убацујем још један жетон,

замахујем рукама и ударам ваздух,

ко текстуални манијак

записујем крах.

----------------------

2. Бележим ...

У биографији младе жене стоји констатација

да је сиромашна кучка.

Пуна гнева, никотина и алкохола

жена с лошом репутацијом

врло саможива и асоцијална

неприлагодљива и неприлагођена

фенсерка, готичарка, панкерка

репује...

Има небо

има земљу

има неолудизме

и црне тешке чизме

објављује голе нудизме

неонадреализме

неформализме

''треш''симболизам са упливима романтизма...

Путевима рокенрола

у мраку срца титрају јој честице живота

и причају причу од хорор тренутка дужу...

Соба јој мирише на грех и дивљу ружу,

бележи време притајене срамоте

бележи кретање духовних торбара,

док пролази време, а и све са њим...

Стоји окамењена у свом безвремену

бележи духовно тумарање по оштром камењу

и посртање кроз пустиње душе

док јој песак цури у сливник емоција.

3.

Бележим...

Траг у сивилу дана без свитања,

наговештај олујних ветрова,

провалија ћутањем расцепљена,

последња мисао о припадању нељубљених усана,

тиха и нема помрчина без краја и почетка.

Загрцну се месец...

Шћућурена попут фетуса

ослушкује грмљавину речи тешких

осећа навирање неповезаних мисли

и чује грмљавину олујних ноћи

док јој се у утроби гомилају тешки облаци...

Каледиоскоп је сањала.

Бојила је облаке да би вратила сунце

грлила пејзаже детињства.

На некоме види твој осмех,

затвара очи

затрпава љубав празним речима,

у срцу јој добује чежња

и лута немир врелих погледа...

Тамна ноћ отвара бело свануће,

светлост из мрака извире,

тела жудњом трепере,

магла се згуснула

Иза ње не остају стопе-неко је каменује...

Откидају се речи ко брескве зреле.

Утрнула од пољубаца росе, чежњом разапета

бере макове увеле.

Огољене гране, под тек расцветалом трешњом, омамљене...

Занос носи ноћ,  на трепавицама прострту за двоје.

На рубу месечине љубомора дане гута.

Магла свуда тајновита...

Окружена тишином одриче се буђења.

Осмех се излио у  море туге,

недокучива пространства сања,

љубљена небројено пута за добро јутро,

гуши крик пољупцима...

Ко зна можда из мрака никне редак цвет...

4.Бележим...

Безначајни живот,

стварност,

туга и јад,

чемерни дан,

последњи пад,

пуцањ у празно,

жеља у ништа,

мучнина и јад.

Чекање,

трзај,

ништавило и пад...

Пробод

бесциљног пута под плећком,

бескрај погнутих глава,

склопљене пред истином очи,

умртвљени мозак,

сува стабљика,

тупост,

гротескна лица,

драма

и умност...

5. Бележим...

Долази СМАК!

Хорор прича.

Дуборез мрачне поезије.

Лутања у мраку,

тумарање у вечитом страху,

црна празнина странпутица

и лица самоубица,

глува тишина мрака,

долази време краха.

Блесак светлости тад

пробуди окамењени град,

весели звоне кораци свакодневља...