Јефимија Коцић - Бележим живот

1.Бележим живот

болом,

истином голом,

стихом,

замахом четкице размазујем боје

док ноћи дуге се роје,

бележим туге,

светлости дуге,

бележим шапутање месеца

мисли ми пространствима језде

померам звезде.

Бележим...

разгрћем магле густе да не залутам,

плутам,

горчину гутам,

милујем дан и пијем росу јутра,

дозивам сутра,

бележим страст

док дан огрће тмаст,

бележим очекивани тренутак,

скривени кутак,

бележим корак истине,

дизајнирам врлине,

да сачувам себе од фантазија

о људском животу

разбијам стихом бетон,

убацујем још један жетон,

замахујем рукама и ударам ваздух,

ко текстуални манијак

записујем крах.

----------------------

2. Бележим ...

У биографији младе жене стоји констатација

да је сиромашна кучка.

Пуна гнева, никотина и алкохола

жена с лошом репутацијом

врло саможива и асоцијална

неприлагодљива и неприлагођена

фенсерка, готичарка, панкерка

репује...

Има небо

има земљу

има неолудизме

и црне тешке чизме

објављује голе нудизме

неонадреализме

неформализме

''треш''симболизам са упливима романтизма...

Путевима рокенрола

у мраку срца титрају јој честице живота

и причају причу од хорор тренутка дужу...

Соба јој мирише на грех и дивљу ружу,

бележи време притајене срамоте

бележи кретање духовних торбара,

док пролази време, а и све са њим...

Стоји окамењена у свом безвремену

бележи духовно тумарање по оштром камењу

и посртање кроз пустиње душе

док јој песак цури у сливник емоција.

3.

Бележим...

Траг у сивилу дана без свитања,

наговештај олујних ветрова,

провалија ћутањем расцепљена,

последња мисао о припадању нељубљених усана,

тиха и нема помрчина без краја и почетка.

Загрцну се месец...

Шћућурена попут фетуса

ослушкује грмљавину речи тешких

осећа навирање неповезаних мисли

и чује грмљавину олујних ноћи

док јој се у утроби гомилају тешки облаци...

Каледиоскоп је сањала.

Бојила је облаке да би вратила сунце

грлила пејзаже детињства.

На некоме види твој осмех,

затвара очи

затрпава љубав празним речима,

у срцу јој добује чежња

и лута немир врелих погледа...

Тамна ноћ отвара бело свануће,

светлост из мрака извире,

тела жудњом трепере,

магла се згуснула

Иза ње не остају стопе-неко је каменује...

Откидају се речи ко брескве зреле.

Утрнула од пољубаца росе, чежњом разапета

бере макове увеле.

Огољене гране, под тек расцветалом трешњом, омамљене...

Занос носи ноћ,  на трепавицама прострту за двоје.

На рубу месечине љубомора дане гута.

Магла свуда тајновита...

Окружена тишином одриче се буђења.

Осмех се излио у  море туге,

недокучива пространства сања,

љубљена небројено пута за добро јутро,

гуши крик пољупцима...

Ко зна можда из мрака никне редак цвет...

4.Бележим...

Безначајни живот,

стварност,

туга и јад,

чемерни дан,

последњи пад,

пуцањ у празно,

жеља у ништа,

мучнина и јад.

Чекање,

трзај,

ништавило и пад...

Пробод

бесциљног пута под плећком,

бескрај погнутих глава,

склопљене пред истином очи,

умртвљени мозак,

сува стабљика,

тупост,

гротескна лица,

драма

и умност...

5. Бележим...

Долази СМАК!

Хорор прича.

Дуборез мрачне поезије.

Лутања у мраку,

тумарање у вечитом страху,

црна празнина странпутица

и лица самоубица,

глува тишина мрака,

долази време краха.

Блесак светлости тад

пробуди окамењени град,

весели звоне кораци свакодневља...