Miloš Mihailović - Preslikan svet

Nebo, neispisani list
mekog plavetnila, i tek koji
oblak plovi, beo i čist.
Jato ptica se kreće, roji…

I sve je divno, na bajku liči -
Al’ tako može biti samo u priči.

Sumorno sunce zalazi za stenje
Žareć’ vrh planine drevne
Odavno se niko ne penje.
Sve je mrtvo. Ni grom da sevne.
Voda, srebrna i bistra, kamen grli
Iskreći se lomi, i luk stvara
Od kaplji i magle. U daljinu hrli.
Blista reka čista i stara.

I sve je divno, na bajku liči -
Al’ tako može biti samo u priči.

Mrak sred tmurnih voda.
Tmina ih grli rukama lednim.
Na hridi korito nekog broda
Poslednji spomen ljudima bednim.
Gordi bori ka nebesima se dižu
Podno njih, pečurke u prahu.
Da ih satru, ljudi ne stižu.
Nema mesta strahu.

I sve je divno, na bajku liči -
Al’ tako može biti samo u priči.

Nad sasečenom šumom
Magla se spušta, s njom i tama
I zalazi za kamenim humom
Gde poslednja ruža raste, sama.

Teško je zaustaviti lavinu
Al’ ne predajmo se još!
Nek’ zraci nove nade sinu!
Haronu nećemo dati groš.

Miloš Mihailović