Наталија Коцић - Када изустиш реч

Када изустиш реч,

не бој се.

Својеглаво распреди нит.

Не измичи између два плеса,

зелена дуњо с тугом жутог воћа,

не измичи пред лудим ветром,

пред таласом помахниталог дуванског дима...

Када изустиш реч и чујеш њен ехо,

не бој се

то олињала реч гаси под челом сутон,

пожутео од туге поглед занесен -

стигла је јесен.

Када изустиш реч и позобе је сурово време,

не бој се

то младост низ душу сузу слану котрља

док путевима завејаним носи тешко бреме.

Када не изустиш ни реч, похотна жудња за никотином тада

избрише у оку слику и остаје само тамна мрља.